Bežično kontrolisani mikročip povratio ograničen vid u eksperimentalnom ispitivanju

Nemačka kompanija Retina Implant, koja se bavi medicinskim tehnologijama, razvila je veštačku mrežnjaču koja je implantirana u jednom oku svakog od učesnika ispitivanja, koje je finansirala sama kompanija. Posledica slepila svih pacijenta bila je retinitis pigmentosa ili neka druga nasledna bolest koja uzrokuje degenerisanje i izumiranje fotoreceptora oka. Uređaj koji ne koristi eksterno vidljivu opremu, omogućio je pacijentima da raspoznaju slova i lica.

 

 Sa implantima, osam od devet pacijenata je moglo da opazi svetlost. Pet pacijenata je moglo da primeti objekte, kao što su telefoni, pribor za jelo itd, koji se kreću na ekranu. Tri pacijenta su moga da prepoznaju slova. Štinglova je izjavila da je najveći utisak na pacijente bio taj što su mogli da vide svoje šake i lica svojih članova porodice.

 Implantirani uređaji se sastoje od čipa (veličine tri kvadratna milimetra) sa 1500 piksela. Svaki piksel sadrži fotodiodu, koja prikuplja dolaznu svetlost, kao i elektrodu i pojačavačko kolo, namenjeno pojačanju slabe električne aktivnosti koju daje dioda. Tanki kabl povezuje implant sa malom zavojnicom implantiranom ispod kože, iza uha, što znači da je najveći deo sistema nevidljiv. Zavojnica, smeštena ispod kože, napaja se pomoću eksterne baterije, koja se može magnetima pričvrstiti iza uha.

 Ovaj rezultat prati nešto ranija objava iz Kalifornije. Naime tim naučnika kompanije Second Sight objavio je da je njihov sistem Argus II dobio odobrenje za upotrebu u Sjedinjenim Državama. Ove dve tehnologije koriste različite pristupe za vraćanje vida pacijentima sa poremećajima mrežnjače. Argus II sistem koristi kameru postavljenu na naočarima, koja prikuplja slike. Ove slike se dalje, upotrebom malog prenosivog računara, konvertuju u električne signale. Signali se šalju čipu sa 60 elektroda koji stimulište neurone u mrežnjači. Uređaj kompanije Retina Implant umesto pokušaja direktne zamene izgubljenih fotoreceptora, omogućava preostalom “živom” delu mrežnjače da obradi podatke.

 “Preko 20 grupa naučnika širom sveta radi na razvoju različitih oblika proteza vida”, kaže Joseph Rizzo, neuro-oftamolog sa masečusetske klinike za oko i uho, koji takođe učestvuje u razvoju veštačke mrežnjače. “Svaki dizajn ima svoje prednosti i mane. Sistem Retina Implanta koristi fotodiode, pa je neophodno dovesti napajanj sistemu”, kaže on.

 Komapnija Retina Implant nastavlja sada testira uređaj u Nemačkoj, Velikoj Britaniji  i Kini, ali i dalje regrutuje pacijente koji bi pristali da se podvrgnu implantiranju.