U časopisu Artificial Intelligence (vol 172, p2015), u decembru predstavljen je rad Aaron Sloman-a , eksperta za veštačku inteligenciju u kome najavljuje razvijanje robota matemtičara. On pretpostavlja da je uspeo da pronađe ključnu komponentu za razvijanje matematičkog talenta kod ljudi i da ju je moguće iskoristiti za razvijanje robota matematičara. Ovi roboti matematičari sasvim sigurno neće biti sposobni da razvijaju nove matematičke teorije, već je primarni cilj da se ovi roboti iskoriste za naše bolje razumevanje sopstvenih sposobnosti kada je matematika u pitanju, ali i tako sasvim je moguće da će upravo ovi roboti značajno doprineti daljem razvoju polja veštačke inteligencije kao i da će pokrenuti talas potpuno drugačije forme matematike
Na polju veštačke inteligencije je u prošlosti puno toga obećavano, pa su prva istraživanja najavljivala da će polje veštačke inteligencije doprineti razumevanju svesnosti, kao i da će to biti roboti koji će promeniti svet. Iako je veštačka inteligencija ponudila odlične šahiste i softvere za prepoznavanje govora, još uvek nije proizvela obećano.
Kada je u pitanju matematika prvi koraci ka učenju mašina da rade matematiku pomoću veštačke inteligencije su napravljeni kada je Simon Colton napravio softver nazvan HR u čast dvojice matematičara Godfrey Harold Hardy-ja i Srinivasa Ramanujan-a, koji je tražio zanimljive sekvence brojeva. Neki od njegovih nalaza su čak bili i objavljivani.
Sloman se nada da će ovakva otkrića dovesti do daljih razvoja programa koji bi mogli pomoći zajedničkim delovanjem u razvoju prvog robota matematičara. On je primetio da ljudi neke topološke koncepte nauče već kao jako mala deca i da njih kasnije koristimo kao iskustvo pri savlađivanju prepreka. Dete na osnovu onoga što opaža formira svoju bazu znanja koju će koristiti kasnije. Na primer dete će gurajući igračku voz u tunel naučiti da ako je igračka ušla u tunel, treba iz njega i da izađe na drugom kraju ili da će deo slagalice moći da stoji samo na mestu koje je za njega predviđeno. Na osnovu svega ovoga Sloman misli da je moguće razviti dete-robota koje će gradeći svoja iskustva i saznanja kao i dete moći da se razvije u matematičara.
Na ovom mestu se postavlja pitanje kako mi znamo koje su to osobine koje čine da dobro baratamo brojevima, kao i to koliko je tačno osobina deteta i katalogizacije njegovog razvoja potrebno da bi ovakav jedan projekat uopšte dao ikakve značajne rezultate. Za sada Sloman naglašava da je čovečanstvo još uvek daleko od prvog robota koji bi imao ovakve sposobnosti i da se još uvek bavi katalogizacijom pseudo-matematičkog rezonovanja koje uočava kod dece koje bi trebalo da bude obavezan deo koda programa koji bi bio deo robota matematičara.
