Novi senzor bi brzo i jeftino mogao da detektuje živu ili neki drugi otrovni metal u rekama, jezerima i ribama. Senzor se zasniva na mašini za analizu koja košta nekoliko stotima dolara, što je mnogo manje od nekoliko miliona koliko košta konvencionalna mašina. Istraživači se nadaju da će jeftino testiranje da ohrabri grupe da provere vodene tokove detaljnije, tako da će ribe biti bezbednije za konsumiranje.
Senzor detektuje metil živu, koja je tipičan zagađivač u vodenim tokovima, koji u velikoj koncentraciji može da ošteti nervni sistem kod male dece koja su još u razvoju, kao i nervni sistem kod nerođenog fetusa. Trenutno, U.S. Agencija za zaštitu životne sredine preporučuje koliku tačnu količinu morske hrane koja sadrži živu deca i trudnice mogu bezbedno da jedu. Novi senozor je najbolji uređaj osetljiv na živu ikada napravljen i u stanju je da detektuje vrlo male količine ovog metala.
Novi senzor je napravljen od staklene trake pokrivene tankom zlatnom vlasi nano-veličine koja je oko 1/100 širine čestice prašine. Kada istraživači umoče traku u uzorak vode ili parčence ribe rastvoreno u sirćetu, vlasi zarobe molekule metala u uzorku. U zavisnosti kako istraživači odluče da proizvedu traku, vlas će da obuhvati samo molekule jednog tipa metala (istraživači su u stanju da naprave senzore osetljive na različite metale podešavajući dužinu vlasi). Potom, istraživači koriste mašinu da pokrenu električnu struju preko traka, određujući količinu metala koju zlatna vlas mora da zarobi.
Kako bi se proverila tačnost merenja koja se postižu pomoću ove mašine, kreatori trake su uporedili svoja merenja žive u vodi iz slavine, vodi iz jezera i u ribi iz jezera Mičigen sa merenjima načinjenim od strane U.S. Geological Survey koji je koristio konvencionalne metode. Cho i njene kolege su otkrili da su ta dva merenja vrlo bliska.
Nova traka bi trebala da bude i jednostavnija i jeftinija od aktuelne metode za testiranje metala, kažu naučnici. “Sa konvencionalnom metodom, možete da pošaljete uzorak u laboratoriju i oprema za analizu košta nekoliko miliona dolara,” rekao je Stellacci, jedan od vodećih istraživača iz oblasti nauke o materijalima na Ecole Polytechnique Fédérale de Lausanne u Švajcarskoj. S druge strane, traka bi trebala da košta manje od 10 dolara svaka, dok bi cena mašine za merenje trebala da bude nekoliko stotina dolara – procenili su on i njegove kolege.
