Empatičan robot zvuči kao nešto iz sf filmova, ali uz pomoć neuralnih mreža evropski naučnici razvijaju robote koji prepoznaju naše emocije kao što su tuga, sreća ili ljutnja. Pomoću softvera roboti uče da prepoznaju kada je osoba tužna, srećna ili ljuta
Učenje se postiže korišćenjem veštačkih neuralnih mreža, koje su dobre u uslovima promenljivih i različitih ulaznih podataka kojima bi robot bio izložen.
Koršćenjem kamera i senzora, ovi veoma jednostavni roboti, sastavljeni uglavnom od već gotovih delova, mogu da detektuju različite parametre, kao što je nečiji izraz lica, glas i blizina da bi se odredilo emotivno stanje.
Ova tehnologija je ujedinila istraživače na polju robotike, adaptivnih sistema, razvojne i komparativne psihologije i stručnjake za nervni sistem.
Kao i dete, robot uči iz iskustva kako da odgovori na emocije ljudi oko njega. Ukoliko neko pokazuje strah robot može da nauči da se ponaša tako da deluje manje ugrožavajuće, da se povlači ukoliko treba. Takođe vremenom može da uoči suptilne razlike u zvucima koje ljudi ispuštaju pri plakanju pa da fino podesi svoje ponašanje u zavisnosti od toga da li je prepoznao nečiji plač zbog tuge ili suze radosnice, kao i svoju reakciju prema određenoj osobi.
Roboti koji su prilagodljivi ljudskom ponašanju su potrebni ukoliko mašine treba da imaju aktivnu ulogu u društvu, kao što je kod pomaganja bolesnima, starima, ljudima s autizmom ili ljudima vezanim za kuću, kao pomoć u kući ili samo za zabavu.
Ovaj robot je još uvek daleko od vizije robota koji bi bio kompleksna emotivna mašina u stanju da preuzme stvari u svoje ruke, ali je i sam razvoj
softvera koji omogućava empatiju veliki korak za polje robotike.
