Većina ljudi za brzi pristup internetu u svom domaćinstvu koristi kablovsku televiziju i digitalnu pretplatničku liniju (DSL). Zapravo, procenjuje se da 50% korisnika koristi kablovske provajdere, 42% DSL i da preostalih 8% pripada satelitskim, bežičnim sistemima i optici. Međutim, u Evropi dominira DSL. Iako oba sistema postoje već godinama, uz stalnu nadogradnju i poboljšanja, njihovi metodi za isporuku velikih protoka podataka su dosta različiti.
Kablovski TV sistemi
Kablovski TV sistemi su razvijeni da bi mogli predstavljati pouzdane TV servise za lokalne zajednice. Pored stotina dostupnih TV kanala, kablovski operateri nude i usluge poput brzog pristupa internetu, VOIP (Voice over IP) telefonski servis, kao i tzv triple-play pakete koji uključuju telefonski servis, TV i pristup internetu. Ovi sistemi su unapređivani od analognog prenosa do potpune digitalizacije. Ranije je osnova bio koaksijalni kabl, dok se danas primenjuje konfiguracija optičkog kabla, a takođe je česta i hibridna konfiguracija optike i koaksijalnog kabla.
Za tipičnu konfiguraciju važi da se pojedinačno vlakno deli, u cilju opsluživanja četiri optička čvora, dok većina čvorova opslužuje po 500 domaćinstava. Uz ovakvu konfiguraciju svako optičko vlakno stiže do 2000 krajnjih korisnika, iako uslugu ne zahtevaju sva domaćinstva. U optičkim čvorovima dolazi do konverzije optičkih u električne signale, radi konačne distribucije koaksijalnim kablom. Najčešće se koristi od RG – 6/U od 75Ω. Do svakog domaćinstva dolazi istovetni signal, što je karakteristično za bus topologiju. U pojednim oblastima veće udaljenosti, dodaju se pojačavači da bi se ublažila česta slabljenja signala. Tv signali kao i internet protok se prenose u spektru pri širini kanala od 6 MHz. Pošto propusni opseg koaksijalnog kabla iznosi od 850 MHz do 1 GHz, ovaj sistem može podržati od 140 do 170 downlink kanala. Takođe, postoje i uplink kanali koje služe da korisnik šalje informacije. Složeni video signal je razvijen uz pomoć opreme koja se označava kao CMTS (Cable Modem Terminate System). U starijim sistemima, video informacija se moduliše pomoću nosioca od 6 MHz širine kanala, pa se zatim svi kanali kombinuju ili linearno mešaju u novodobijeni složeni video signal. Međutim, danas je moguće sintetizovati čitav blok digitalno modulisanih kanala. Digitalizovani se video zatim šalje do ASIC ili FPGA integrisanog kola, radi željene amplitudne kvadratne modulacije (QAM) za svaki kanal.
Kod starijih TV sistema, svaki TV signal je zauzimao kanal od 6 MHz. Moderni digitalni signali mogu sadržati jedan ili više TV signala po kanalu. Za digitalne TV signale se primenjuju algoritmi MPEG kompresije u cilju smanjenja, da bi se dobilo više signala po jednom kanalu. Pri downlink modulaciji se koristi kvadraturna amplitudska modulacija sa 64 ili 256 stanja (QAM 64 ili QAM 256), što bi dalje značilo da svaki kanal isporučuje protok podataka od 38 Mbps. Veći protoci se mogu postići korišćenjem tzv. lepljenja kanala (channel bonding), pri čemu se podaci šalju preko dva ili više kanala od 6 MHz.
Krajnji korisnici obično ne dobijaju pune gorepomenute brzine. Iz razloga jer je koaksijalna linija, koja predstavlja magistralu, zajednička za više domaćinstava, ona između sebe dele ukupan protok. Za modulaciju u uplink smeru se koristi kvadraturna digitalna fazna modulacija (QPSK) ili jedna od varijacija 16/32/64/128 QAM. Tipične vrednosti uplink protoka se kreću do 27 Mbps. Downlink protok se usmerava do krajnjih korisnika korišćenjem splitera, koji dele signal za sobne konekcije, nakon čeka jedan ili dva uređaja obnavljaju signal. Kablovska kutija ili settop box (STB) bira željeni TV kanal uz pomoć tjunera i šalje ga do TV prijemnika. U određenim slučajevima, TV prijemnicima nije potreban STB. Za internet usluge i VOIP telefon koristi se kablovski modem, koji se povezuje za Ethernet port na računaru. U mnogim domaćinstvima se kablovski modem povezuje sa bežičnim ruterom koji omogućuje Wi-Fi usluge za PC, laptop, tablet ili mobilni telefon. Većina kablovskih modema nudi telefonsku opciju da digitalni VOIP postane kompatibilan sa klasičnim telefonskim sistemom, pa se mogu koristiti i standardni telefoni. Za povezivanje kablovskog modema se koristi standardizovani RJ–11 konektor.
DSL
DSL je jedna od najstarijih tehnologija za brzi pristup internetu. Njeni počeci se vezuju za 1990-te godine i od tada je primetan veliki napredak tako da sada predstavlja veoma stabilnu i pouzdanu platformu. Zasniva se na već postojećim telefonskim sistemima, koje označavamo kao POTS (Plain Old Telephone System). Javna komutirana telefonska mreža se označava kao PSTN (Public Switched Telephone Network). U početku je predstavljala mrežu fiksnih analognih telefonskih sistema a sada je skoro u potpunosti digitalna pa uključuje i mobilne ifiksne telefone. Za tipične sisteme, važi da je telefonska povezana sa svakim pretplatnikom, preko jedne ili više nezaštićenih bakarnih parica, po jednom za svaki telefonski broj. Sistem je projektovan tako da je moguć prenos glasa u opsegu od 0-4 kHz. Tokom ranije internet ere, dial-up modemi su projektovani za prenos digitalnih podataka preko analognih linija. Zahvaljujući odgovarajućoj QAM modulaciji i šemama kodovanja, omogućen je prenos podataka do maksimalne brzine od 56 kbps. Nakon toga su usledili i mnogo veći protoci.
Prvobitno projektovani DSL sistemi su omogućavali protoke od 1,5 Mbps do 8 Mbps u downlink smeru, odnosno ka korisniku. Veći deo prisupa internetu se i odnosi na ovaj smer, a manji deo na upload, odnosno slanje podataka od korisnika. To dovodi do pojave asimetričnog DSL sistema tj. ADSL. Većina DSL formata jesu asimetrični, s tim što postoje varijante sa istim protokom u oba smera.
Veliko slabljenje, šum, smetnje preslušavanja su karakteristični za sistem bakarnih parica i predstavljaju primarna ograničenja POTS sistema. Međutim, telefonski operateri su unapredili ovaj elementarni sistem, kako bi se uključili susedni terminali označeni kao pristupni multiplekseri digitalne pretplatničke linije (digital subscriber line access multiplexer, DSLAM). DSLAM smanjuje udaljenost pretplatnika od centrale, pa se korisniku mogu dodeliti viši protoci. DSLAM prikuplja podatke različitih pretplatnika i dostavlja centrali preko optičkog vlakna. Ovaj sistem se označava kao FTTN (Fiber To The Node).
Većina DSL sistema koristi modulacione sisteme slične OFDM multipleksiranju, koje nazivamo diskretni multiton (Discrete Multiton, DMT). Ovde dolazi do podele kablovskog spektra na podkanale širine 4,3125 kHz. Kod prvobitnog DSL-a je postojalo 256 podkanala za opseg od 1,1 MHz. Niži podkanali od približno 26 kHz do 138 kHz se koriste za prenos u uplink smeru, od korisnika. Opseh od 138 kHz do 1,1 MHz je rezervisan za downlink smer.
Postoji više različitih verzija DSL-a. ADSL se najčešće koristi, iako postoje i novije i unapređene verzije. Npr, ADSL2 tehnologija omogućuje propusni opseg od 2,2 MHz i 512 podkanala, što omogućuje maksimalni protok od 12 Mbps. Sledeća varijanta je još više unapređena verzija, ADSL2+ sa protocima od 24 Mbps. Zatim sledi video DSL (VDSL). Projektovan za prenos komprimovanog digitalnog videa za HDTV, dostiže još veće bitske brzine, uz veći propusni opseg kabla, kao i ograničenje njegove dužine. Međunarodna telekomunikaciona unija (ITU-T) je standardizovala DSL specifikacije. Tako za ADSL važe standardi G.991 i G.992. za ADSL2 važe standardi G.993 i G.994, a za ADSL2+ G.995. standardi G.993.1 i G.993.2 definišu VDSL i VDSL2.
Alternativni sistemi
Većina korisnika za internet pristup koristi TV i DSL tehnologije. Međutim, postoje slučajevi u kojima je poželjno ili neophodno drugačije rešenje. U mnogim novonaseljenim oblastima, instaliranje optičkih sistema ( FTTH) je finansijski sve povoljnije, pa se tako krajnjen korisniku već mogu omogućiti protoci od 50-100 Mbps. U ruralnim oblastima su zastupljeni bežični sistemi, pa tako npr. WIMAX standardi (IEEE 802.16) omogućuju protoke od 1 Mbps do 5 Mbps.
