Budućnost bežičnih komunikacija velikih brzina mogla bi biti obeležena plazma antenama koje su u stanju da prenose usmerene radio talase, za koje bi disipacija bila suviše velika pri prenosu konvencionalnim antenama. Fizički gledano, antena predstavlja skup provodnika, koje označavamo kao elementi antene. Razlikujemo više tipova antena, za radio prenos, TV i radarske sisteme.
Za radio antene su karakteristične frekvencijska modulacija i opseg od 88 108 MHz i amplitudska modulacija uz odgovarajući opseg od 535-1605 MHz. Kod televizijskih antena razlikujemo UHF i VHF opsege. Plazma antene predstavljaju tip antena gde su metalni provodnici zamenjeni plazmom. To su antene koje rade na radio frekvencijama i one koriste plazmu kao medijum elektromagnetnog značenja. Plazma antena je zapravo skup od više hiljada dioda na silicijumskom čipu, koji dovodi do stvaranja malog oblaka elektrona tokom trajanja punjenja. Ovi mali, gusti oblaci reflektuju visokofrekventne talase, poput ogledala, pri čemu dolazi do formiranja snopa, pojedinačnim aktiviranjem određenih dioda. Sposobnost formiranja snopa omogućuje ultra-brzi prenos podataka. Visoke frekvencije su ekvivalentne malim talasnim dužinama te se u tom slučaju koriste i manje antene. Smanjenjem dimenzija antene, ona postaje jeftinija. Takođe postoji i tzv. gas plazma antena, koja je, zbog toga što svi elementi nisu u čvrstom stanju, kao i zbog većih dimenzija i pokretnih delova, komplikovanija za izradu. To ostavlja prostor za korišćnjenje plazma antena u čvrstom stanju, u narednim Wi-Gig generacijama, uz opseg od 7 Gbps i frekvencije do 60 GHz. Važna prednost plazma antena u odnosu na konvencionalne antene je manja težina. Kada plazma antena nije pod naponom, veoma je teška njena detekcija putem radara. Plazma antene povećavaju brzine bežičnog prenosa, i mogu predstavljati osnovu za sledeće Wi-Fi generacije, koje bi omogućile super brzi bežični prenos. Takođe se mogu koristiti za formiranje jeftinih radarskih sistema, koji bi mogli biti montirani na automobile, kako bi bila omogućena navigacija u stanju loše vidljivosti.
Što se tiče ograničenja plazma antena, jedan od nedostataka bi bila visoka cena i komplikovana izrada. Zatim, u visoko frekventnim opsezima, pošto se radi o malim talasnim dužinama, signal ne bi mogao da prolazi kroz prepreke poput zida, te bi došlo do odbijanja signala. Plazma antene bi teorijski mogle rešiti dosta problema pošto rade u širem opsegu frekvencija, iako su gas plazma antene dosta komplikovanije za izradu (i samim tim skuplje) u odnosu na silicijumske diode koje predstavljaju alternativno rešenje, a koje su dovoljno male da mogu stati u unutrašnjost mobilnog telefona.
