Naučnici Sidni Leb i Srinivasa Souriradžan, sa Kalifornijskog univerziteta, pronašli su 1950. godine način kako da se od slane morske vode dobija voda za piće. Samo 15 godina kasnije, Leb je, radeći na Univerzitetu Negev, u Izraelu, shvatio da bi obratnim postupkom mogla da se dobije električna struja. Simulator na osnovu pojave da se slatka i slana voda mešaju sve dok se njihov salinitet ne izjednači Leb je izradio 1973. godine. On je između dve vrste vode postavio specijalne polupropusne membrane i na njihovim krajevima izmerio razliku u naponu. Ali u to vreme praktična primena te ideje bila je preskupa.
"Sve moramo da optimizujemo. Rastojanje između membrana mora da bude mikroskopski malo, kao i sami odstojnici, kako bi električni otpor bio što manji. S druge strane, voda mora slobodno da prolazi kroz membrane" – naglašava Virman. Istraživanje finansiraju holandska vlada, energetske i proizvodne firme. Cilj je pronalaženje jeftinih membrana i njihovo testiranje u realnim uslovima. Studije su pokazale da su za ovaj način dobijanja energije najpogodnija – ušća reka.
Profesor tehnologije bioreciklaže na Univerzitetu Vageningen, Sis Buisman, nadgledao je istraživanje mogućnosti primene "plave energije". On je uveren da bi od protoka jednog kubnog metra slatke vode u sekundi mogao da se dobije jedan megavat električne energije. "Sa nizom kontejnera morske vode dugim kilometar i po, u kanalu Af sluitdajk, mogli bismo da sagradimo instalaciju od 200 megavata" – tvrdi profesor Buisman. Ako troškovi izgradnje takvog postrojenja padnu, stručnjaci kažu da bi tehnologija "plave energije" mogla da zadovoljava čak trećinu potreba za električnom energijom u Holandiji.
